Srbija samo prividno usklađuje zakone o drogama u skladu sa EU preporukama

If you want to read the English version of the article please see drugreporter website: http://drogriporter.hu/en/node/2240

Propisi i zakoni koji se odnose na posedovanje i upotrebu psihoaktivnih supstanci u Srbiji mogu se omogućavaju interpretaciju na različite načine. Da li je to pretnja, ili se može razumeti i kao oblik lažne „dekriminalizacije“?

U Srbiji, posledice koje proističu iz lične upotrebe psihoaktivnih supstanci variraju drastično, od osoba koje (ako imaju sreće) budu oslobođene, ili im je izrečena samo novčana kazna (u slučaju da se radi o posedovanju supstance za ličnu upotrebu), a u najgorem slučaju, zatvorska kazna. Ne postoji jasna zakonska definicija o količini posedovanja psihoaktivnih supstanci preko koje se može izreći zatvorska kazna (EMCDDA, 2012; Pompidou Group, 2010).

Kada slučaj stigne do pravosudnog sistema, sudije mogu odrediti obavezno lečenje, bilo stacionarno u zatvoru, ili ambulantno u specijanlim bolnicama za bolesti zavisnosti. Odluka o vrsti tretmana zavisi od mišljenja psihijatra. U slučajevima kada je određen tretman u zatvorskom setingu, osuđeni se prvo podvrgava lečenju zavisnosti, a nakon toga mora da odsluži presudom donešenu zatvorsku kaznu. Tokom služenja zatvorske kazne i nakon otpusta ne postoji sistem praćenja, što nažalost često rezultira predoziranjem – iako statistike pokazuju trend povećanja obaveznog lečenja  umesto zatvorske kazne (Pompidou Group, 2010).

Principi Nacionalne strategije za borbu protiv upotrebe droga (2009 - 2013) su prema definiciji: poštovanje zakona, ljudskih prava, kao i prava na dostupnost informacija o rizicima i posledicama upotrebe droga. Dalje, Strategija definiše potrebu da se zaštite pojedinci i zajednica od posledica upotrebe i zloupotrebe droga, dostupnost tretmana svim korisnicima droga, etičke stavove prema korisnicima droga bez diskriminacije i stigmatizacije, jačajući institucionalne kapacitete i multidisciplinarni pristip. Strategija uključuje i akcioni plan koji se fokusira na intersektorksu saradnju, baziranu na smanjanju ponude i potražnje, informacijama, istraživanjima i evaluaciji, internacionalnoj saradnji i smanjenju štete. Nacrti relevantnih zakona su izrađeni (EMCDDA, 2012; Government of Serbia, 2009; Pompidou Group, 2010).

Pokušaj pružanja servisa zatvorenicima sa bolestima zavisnosti     

                                                                          

Među aktivnostima u vezi sa tretmanom zavisnosti, akcionim planom je predviđeno pokretanje programa tretmana u zatvorima, bez jasno predloženih modela tretmana. Smanjenje štete se ne pominje kao takvo, već kao „smanjenje štetnost upotrebe droga“ što uključuje i programe zamene igala. Opet, međutim, ne postoji detaljan plan implementacije ovih programa u zatvorima (Vlada Republike Srbije 2009).

Istovremeno, nova Nacionalna strategija za borbu protiv HIV/AIDS-a (2011 - 2015) ističe značaj prevencije HIV-a među najvulnerabilnijim grupama. Injektirajući korisnici droga predstavljaju jednu od osnovnih ciljnih grupa Strategije, a kao predviđeni mehanizmi prevencije prepoznati su servisi iz oblasti smanjenja štete. Kada je reč o zatvorenicima, glavni cilj je: “smanjiti rizik od HIV infekcioje i polno prenosivih infekcija među zatvorenicima, tako da do 2015. godine najmanje 60% zatvorenika bude obuhvaćeno preventivnim aktivnostima i programima“.  

Realnost vs. planovi i strategije

Iako se čini da su pravno okruženje i dogovorene strategije spremni za uvođenje javozdravstvanih programa zamene igala, postojanje programa smanjenja štete je, u zatvorima u Srbiji, i dalje odsutno. Tokom 2009. godine, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, pri Ministarstvu pravde, je prijavila 4495 korisnika droga, na služenju zatvorskih kazni; 60% je koristilo heroin pre pritvora, a 80% je koristilo marihuanu (EMCDDA, 2012).

Uprkos postavljenim ciljevima gore pomenutih strategija, zaposleni u zatvorima su uglavnom usmereni na redukciju unošenja psihoaktivnih supstanciu zatvore. Sa druge strane, zatvorenici imaju slabu ili nikakvu psihosocijalnu podršku. Prema njihovim navodima, tokom služenja zatvorske kazne se može čuti da postoji mogućnost da nekada neko dođe i sa njima porazgovara o rizicima upotrebe psihoaktivnih supstanci i njihovim pravima. U Nacionalnoj strategiji za borbu protib HIV/AIDS-a se pominje da je, do kraja septembra 2010. godine, preko 4828 zatvorenika iz 12 zatvora bilo pokriveno preventivnim aktivnostima, što iznosi skoro 43% zatvorke populacije u Srbiji. Međutim, ne postoje detaljni podaci o specifičnostima preventivnih aktivnosti (Ministarstvo zdravlja, 2011). One se verovatno sastoje iz edukativnih aktivnosti i dobrovoljnom poverljivom savetovanju i testiranju (DPST) na HIV/AIDS, jer ni distribucija kondoma u zatvorima nije dozvoljena.  Ministarstvo je upoznato sa činjenicom da je svest o polno prenosivim infekcijama među zatvorskom populacijom alarmantna, jer često nemaju prilike da se obrate lekaru, čak i u slučajevima kada su simptomi očigledni.

Znaci za uzbunu

Kada osoba dođe na izvrđenje zatvorske kazne obavezan je lekarski pregled, koji ne obuhvata obavezno testiranje na HIV i Hepatitis B i C. Zatvoreniku se savetuje da se podvrgne testiranju na dobrovoljnoj bazi- jer su testovi dostupni, i rezultati su poverljivi. Ukoliko je test pozitivan, osoba se upućuje na Infektivnu kliniku. Dodatna prednost je da su svi zatvorenici, prepoznati kao korisnici droga, edukovani o HIV i Hepatitis infekcijama i overdose-u. Istovremeno, korisnici su svesni stigme sa kojom će se suočiti kada i ako postane poznato da imaju HIV ili Hepatitis.

Napredak srpskog sistema se ogleda u činjenici da se terapija održavanja metadonom može nastaviti u zatvoru, ukoliko je program započet pre održavanja kazne.

Nezavisni medicinski izvori upozoravaju, međutim, da postoji lanac birokratskih procedura između Ministarstva zdavlja i Ministarstva pravde koji može biti dugotrajan. U praski, to znaći da zatvorenici uglavnom moraju da provedu nekoliko dana na niskim dozama metadona. Simptomatski tretman i benzodiazepini se koriste za ublažavanje simptoma detoksikacije. Činjenica je i da zatvorski servisi nisu zvanično prepoznati od strane specijalnih bolnica za lečenje zavisnosti, tako da, do skoro, nije bila moguća supstituciona terapija u zatvorima. (103 zatvorenika, su ipak, dobijala supstitucionu terapiju, prema zvaničnim podacima EMCDDA-a).

Istovremeno, postoji obrnuta diskriminacija kada je reč o ženama. Žene su osuđene na kraće zatvorske kazne u odnosu na muškarce, u slučajevima posedovanja i distribucije psihoaktivnih supstanci (UN Team Group on HIV/AIDS, 2010). Zatvorenice čine samo 5% zatvorske populacije. Među njima, 10% je uključeno u tretman psihijatrijskih bolesti i bolesti zavisnosti.

Čemu možemo da se nadamo?

Korisnici droga u Srbiji su svesni stepena uticaja Evropske Unije na beogradsku Vladu, tako da postoji nada u izveštaju sačinjenom, nakon posete Srbiji, od strane Evropskog Komiteta za prevenciju torture i nehumanog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT):  

„CPT preporučuje da srpski zvaničnici moraju da razviju strategiju za borbu protiv infektivnih bolesti u zatvorima (posebno HIV, Hepatitis i dermatološke infekcije) uključujući prižanje informacija, kako zatvorenicima, tako i zaposlenima u zatvorima o obrascima prenošenja, kao i snabdevanje neophodnim sredstvima zaštite, analogno onima dostupnim opštoj populaciji.“  U 2007. godini, Komitet je dao preporuke srpskim zvaničnicima da je neophodno razviti svobuhvatnu strategiju za pružanje podrške zatvorenicima sa bolestima zavisnosti.

Odgovor Vlade Srbije na preporuke CPT-a je: „Objavljene su brošure o prevenciji prenošenjainfektivnih bolesti i distribuirane u svim zatvorima u Srbiji.“

Predstavnici  Vlade neprestano tvrde da se Srbija kreće u pravcu evropskih praksi:

Ideja pokretanja programa zamene igala u zatvorima je predložena Vladi, istovremeno, kada su u Nemačkoj ti programi ukinuti. Kako programi zamene igala nisu generalno prisutni u zemljama Evropske Unije, srpski političari nisu motivisani da uvedu ove programe u zatvore.

Na širem planu, u Ministarstvu pravde postoji svest da su psihoaktivne supstance u zatvorima prisutne, ali se čini da se ne prihavata činjenica da je prenošenje  virusnih infekcija povezano sa bolestima zavisnosti. Takođe, postoji i nedostatak svesti o zdravstvenim problemima u zatvorima u Srbiji, tako da ova tema nije javno prepoznata kao važna. Pitanja kao što su programi zamene igala ili distribucija kondoma ostaju politički nekorektna, ali i bez podrške šire društvene javnosti.

Konačno – vođeni predrasudama, nedostatkom informacija, kao i generalno nedostatkom svesti, ova pitanja se ne emituju široj društvenoj javnosti  u Srbiji.

Pored toga, sadašnja Vlada, je sve samo ne liberalna, tako da ne postoji nada da će se uslovi za korisnike droga u zatvorima ikada promeniti iz korena, kako bi njihovi problemi bili prepoznati kao zdravstveni.

Dragan Stamenovic, Re Generation